Radioničarski postupak u školi -
za „radioničare“ početnike
 |
| Učesnici radioničarskog kampa "Savača 2001" |
1. Primena i vrste radionica
Radioničarski postupak (radionica) se susreće u svim oblastima edukativnog rada i
stvaralaštva, a posebno veliki značaj ima u obrazovanju i vaspitanju dece.
Poslednjih decenija ovaj oblik obrazovnog rada postao je veoma popularan u
svetu, a u naše škole je na velika vrata ušao sa uvođenjem izbornog predmeta Građansko vaspitanje i ostalih izbornih
predmeta.
Pored
ovih predmeta radionica je primenljiva i u realizaciji pojedinih sadržaja
obaveznih predmeta, na časovima odeljenskog starešine, sekcija i ostalih
slobodnih aktivnosti. Primena je zaista široka.
Pre nego što kreiramo radionicu važno nam je znati šta njom hoćemo
da postignemo, odnosno koji je njen cilj. Na osnovu glavnog cilja one se najčešće svrstavaju u dve
grupe (navedeno u publikaciji „Učionica dobre volje“,1996) :
- Kreativne radionice
- Edukativne radionice
Cilj kreativnih
radionica je podsticanje i razvijanje kreativnog izražavanja kao npr. u dramskim, likovnim,
muzičkim ili literarnim radionicama, a osnovni cilj edukativnih radionica je sticanje konkretnih znanja i veština kao i
razvijanje kognitivnih procesa. Podgrupa edukativnih radionica su takozvane
psihološke radionice čiji su sadžaji usmereni na razvoj ličnosti, izražavanja
emocija, socijalne komunikacije i sl.
U edukativnim radionicama aktivnosti su usmerene na rešavanje nekog problema koji
može biti kognitivne, socijalne ili emocionalne prirode.
Od učesnika se zahteva da uoče i definišu neki problem, analiziraju i
promišljaju o rešenjima, diskutuju, izveste o rezultatima svog rad i sl. Kao
što se vidi učesnici su uvek u aktivnoj
poziciji.
2. Struktura radionice
Svaka radionica mora da ima unapred pažljivo
pripremljen scenario (struktura
radionice) u kojem su naznačeni:
- · jasno definisan cilj
- · logički raspoređene aktivnosti kroz koje se obrađuje tema radionice sa vremenskim trajanjem svake od njih i opisom šta rade učesnici, a šta voditelj,
- · jasne i precizne instrukcije ili zahteve koje voditelj postavlja učesnicima,
- · potrebni materijali za rad učesnika i voditelja.
Neka od važnih pravila rada u radionici
Pošto je radionica oblik grupnog rada nužno je
uspostaviti zajednička pravila kako bi rad bio uspešan:
- · učesnici govore po dogovorenom redosledu kako bi svako imao šansu da bude saslušan,
- · dok jedan učesnik govori ostali mu ne upadaju u reč i ne pričaju sa ostalima,
- · svako ima pravo da iznese svoje mišljenje, bez obzira koliko je različito od ostalih,
- · u radionici nema posmatrača, svi učestvuju,
- · učesnici sede u krugu kad god razmenjuju mišljenja, diskutuju o nečemu ili se dogovaraju- na taj način su svi jednaki i pozvani na zajedničko učešće.
3. Ponašanje voditelja u radionici
Voditelj svojim ponašanjem i načinom ophođenja
sa učesnicima utiče na ishod celog procesa radionice. On nije glavna i
istaknuta „figura“ radionice već osoba koja povezuje sve procese i iskustva
koja se u radionici pojave i vodi računa da:
- · jednako budu prihvaćena sva iznesena iskustva učesnika bez obzira da li se voditelj sa njima slaže ili ne,
- · podstiče komunikaciju sa i među učesnicima što se najbolje čini pitanjima otvorenog tipa,
- · uvažava drugačija mišljenja i uvek pita ima li neko drugačije mišljenje u grupi,
- · uobličava ključna saznanja dobijena u radionici.
Veoma važno:
Pošto je radionica mesto aktivnog učenja i traganja za rešenjem , kod učesnika (posebno dece) se
često mogu javiti osećanje čuđenja, zbunjenosti, sumnjičavosti ili ushićenja
zbog iznenadnog otkrića. Ova osećanja su znak ozbiljnog bavljenja problemom i
kritičkog promišljanja o njemu. Ovakva osećanja treba prepoznati i uvažaiti, jer pokazuju voditelju da je on angažovao i
pokreunuo učesnike da idu putem do postavljenog cilja radionice.
Autor teksta Mirsada Topalović
