Horizonti kulture i obrazovanja: Saveti za nastavnike

Batine u mom životu

Pamtim batine od pre 50 godina. Besnog oca i njegov drveni štap za čišćenje puške. Pamtim da je trajalo dugo i da nije pomagalo što sam plakao na sav glas. Pamtim da sam tada posle obdaništa svratio kod druga, kasno došao kući i zatekao uplakanu majku i ljutitog oca. Ali nisam siguran da sam zbog tih batina postao bolji.

Druge batine koje pamtim desile su se četvrt veka kasnije. Moje dete je odbilo da, sa rodjendana u komšiluku na vreme dodje kući. Ovde pamtim svoju ljutnju, osećaj sopstvene frustracije i potrebu da svoje dete izvedem na pravi put po svaku cenu. Ne pamtim koliko su ove batine bile “teške”, niti sam siguran da su bitno uticale na formiranje  ličnosti mog deteta. Ali ono što sasvim jasno znam, to je osećaj beskrajne tuge i težine  u grudima koju osetim  kad god se setim ovih batina. Da postoji moć da se nešto  u životu ispravi, to bi svakako bile ove batine.  

Ernst, Max The Virgin Spanking the Christ Child   1926

U dobu kad sam zreo za unučad  zastupam  stav da decu ne treba vaspitavti batinama. Batine su nešto što smo nasledili u vaspitnom obrascu, imamo potvrdu u narodnoj izreci  da je batina iz raja izašla. Batine su efikasne i daju rezultate na kratak rok, ali se ugradjuju u same osnove ličnosti i svoje negativne posledice nose tokom celog života. I prenose se  na sledeću generaciju. Postoji mnogo drugih načina vaspitanja koji su mnogo prihvatljiviji i mogu da budu isto toliko efikasni.

Treba se ovde  zamisliti  nad samim konceptom nanošenja fizičkog  bola nemoćnom stvorenju, ili uopšte, drugoj osobi. Prva asocijacija je mračni srednji vek i fizičko  kažnjavanje u cilju ostvarivanja “viših” ciljeva. Druga asocijacija su savremena ostvarenja iz sedme umetnosti, gde se u cilju snažnog uticaja na emocije gledaoca prikazuju najstrašnije moguće scene nanošenja fizičkog bola. Ni jedna ni druga pomisao ne može imati pozitivnu konotaciju. Aktiviranje ovakvog koncepta svakako ne vodi napretku ljudskog društva.

Ne postoji ni jedna nauka, nema u medicini niti u psihologiji ozbiljne teroije koja bi podržala fizičko kažnjavanje dece. Ako neko podržava ovakav tip kažnjavanja, to nije iz medicinske nauke već iz nekih unutrašnjih ličnih pobuda, koje mogu ali i ne moraju da budu svesne.

Javna polemika o fizičkom kažnjavanju dece može da ima pozitivnu konotaciju u smislu slobodne razmene različitih stavova. Ali,  pomislite na one  roditelje, one vaspitače, ma koliko malobrojni oni bili,  koji iz svoje ličnosti, iz sopstvenih mračnih pobuda imaju patološku potrebu da koriste batine u pedagoške svrhe. Oni će mišljenje doktora koji podržava kažnjavanje oberučke prihvatiti i koistiti u opravdanju svojih postupaka. Koristiće svoje metode bez ikakvog osećaja krivice i griže savesti. 

I još nešto, kada je reč o zakonu. Ne ulazeći u polemiku koliko je neki zakon “dobar” ili “nije dobar”, uvek će biti onih koji će na svoj način tumačiti taj zakon i vrlo lako prelaziti sve ljudske granice u ispoljavanju odredjenih vidova “vaspitanja”, a svoje postupke opravdavati upravo tim zakonom.

Volite decu, nemojte ih tući. Sva deca su naša deca.

Dostojevski je lepo rekao:  “Svi ideali sveta ne vrede suze jednog deteta”