Horizonti kulture i obrazovanja: Saveti za nastavnike

Sudbina stručnog usavršavanja nastavnika

Ovih dana se često pominje stručno usavršavanje zaposlenih u obrazovanju u negativnom kontekstu, čak do konstatacija da su seminari koje pohađaju nastavnici besmisleni. Takođe, na društvenim mrežama učesnici nekih seminara iznose svoje nezadovoljstvo njihovim sadržajima, a pojedini autori se žale na način njihove akreditacije. 

Verovatno je sve to doprinelo potrebi sadašnjeg Ministrastva da razmišlja o promeni postojećeg pravilnika o stručnom usavršavanju koja je i zvanično najavljena (vidljivo u razgovorima i komentarima na ovu temu).  U tim najavama se ističe i netransparentnost u postojećoj akreditaciji  seminara i da su potrebni kompetentni pojedinci koji bi se bavili izmenama pravilnika što i jeste ključna stvar, pa se logično, nameću pitanja poput:  ko treba da kreira pravilnike koji „odlučuju“ sudbinu stručnog usavršavanja i koje kompetencije ti ljudi treba da imaju?  Koliko su bitne njihove biografije, odnosno uvidi u to, kako su ti pojedinci doprineli kvalitetu obrazovnja svojim dosadašnjim radom i kako su se obrazovali.  Ukratko, da li je važno da biografski  podaci o onima koji kreiraju ovako važna dokumenta, mislim na sadržaj, budu transparentni. Možda bi to doprinelo boljim rešenjima u ovoj veoma kompleksnoj i vrlo važnoj oblasti u obrazovanju koja je u Ministarstvu već duži period u zapećku, pa je i škole doživljavaju kao teret i haotičnu oblast. 

Sem promene pravilnika i realizacije nekih  odobrenih programa, u oblasti stručnog usavršavanja nema nikakvih drugih novina, pa se postavlja pitanje da li nam je stručno usavršavanje uopšte i potrebno.  

A zaista ima mnogo toga da se radi, јеr su zahtevi za novim veštinama nastavnika očigledni i podstaknuti potrebama da učenike uče za život u svetu koji se stalno menja.