Horizonti kulture i obrazovanja: Saveti za nastavnike

Radioničarski postupak  u školi - 

za „radioničare“ početnike

Učesnici radioničarskog kampa "Savača 2001"

1. Primena i vrste radionica

Radioničarski postupak  (radionica)  se susreće u svim oblastima edukativnog rada i stvaralaštva, a posebno veliki značaj ima u obrazovanju i vaspitanju dece. Poslednjih decenija ovaj oblik obrazovnog rada postao je veoma popularan u svetu, a u naše škole je na velika vrata ušao sa uvođenjem izbornog  predmeta Građansko vaspitanje i ostalih izbornih predmeta.

 Pored ovih predmeta radionica je primenljiva i u realizaciji pojedinih sadržaja obaveznih predmeta, na časovima odeljenskog starešine, sekcija i ostalih slobodnih aktivnosti. Primena je zaista široka.

Pre nego što kreiramo  radionicu važno nam je znati šta njom hoćemo da postignemo, odnosno koji je njen cilj. Na osnovu  glavnog cilja one se najčešće svrstavaju u dve grupe  (navedeno u publikaciji  „Učionica dobre volje“,1996) :

•  Kreativne radionice    
• Edukativne radionice

Cilj kreativnih radionica je podsticanje i razvijanje kreativnog  izražavanja kao npr. u dramskim, likovnim, muzičkim ili literarnim radionicama, a osnovni cilj edukativnih radionica je sticanje konkretnih znanja i veština kao i razvijanje kognitivnih procesa. Podgrupa edukativnih radionica su takozvane psihološke radionice čiji su sadžaji usmereni na razvoj ličnosti, izražavanja emocija, socijalne komunikacije i sl.

U edukativnim  radionicama aktivnosti  su usmerene na rešavanje nekog problema koji može biti   kognitivne, socijalne ili emocionalne prirode. Od učesnika se zahteva da uoče i definišu neki problem, analiziraju i promišljaju o rešenjima, diskutuju, izveste o rezultatima svog rad i sl. Kao što se vidi učesnici su uvek u aktivnoj poziciji.

2. Struktura radionice

Svaka radionica mora da ima unapred pažljivo pripremljen scenario (struktura radionice) u kojem su naznačeni:

• ·     jasno definisan cilj
• ·     logički raspoređene aktivnosti kroz koje se obrađuje tema radionice  sa vremenskim trajanjem svake od njih i opisom šta rade učesnici, a šta voditelj,
• ·     jasne i precizne  instrukcije ili zahteve koje voditelj postavlja učesnicima,
• ·     potrebni materijali za rad učesnika i voditelja.

 Neka od važnih pravila rada u radionici

Pošto je radionica oblik grupnog rada nužno je uspostaviti zajednička pravila kako bi rad bio uspešan:

• ·    učesnici govore po dogovorenom redosledu kako bi svako imao šansu da bude saslušan,
• ·    dok jedan učesnik govori ostali mu ne upadaju u reč i ne pričaju sa ostalima,
• ·    svako ima pravo da iznese svoje mišljenje, bez obzira koliko je različito od ostalih,
• ·    u radionici nema posmatrača, svi učestvuju,
• ·    učesnici sede u krugu kad god razmenjuju mišljenja, diskutuju o nečemu ili se dogovaraju- na taj način su svi jednaki i pozvani na zajedničko učešće.

  3. Ponašanje voditelja u radionici

Voditelj svojim ponašanjem i načinom ophođenja sa učesnicima utiče na ishod celog procesa radionice. On nije glavna i istaknuta „figura“ radionice već osoba koja povezuje sve procese i iskustva koja se u radionici pojave i vodi računa da:

• ·    jednako budu prihvaćena  sva iznesena iskustva učesnika  bez obzira da li se voditelj sa njima  slaže ili ne,
• ·    podstiče komunikaciju sa i među učesnicima što se najbolje čini pitanjima otvorenog tipa,
• ·    uvažava drugačija mišljenja i uvek pita ima li neko drugačije mišljenje u grupi,
• ·    uobličava ključna saznanja dobijena u  radionici.

 Veoma važno:

 Pošto je radionica mesto aktivnog učenja i traganja  za rešenjem , kod učesnika (posebno dece) se često mogu javiti osećanje čuđenja, zbunjenosti, sumnjičavosti ili ushićenja zbog iznenadnog otkrića. Ova osećanja su znak ozbiljnog bavljenja problemom i kritičkog promišljanja o njemu. Ovakva osećanja treba prepoznati i uvažaiti,  jer pokazuju voditelju da je on angažovao i pokreunuo učesnike da idu putem do postavljenog cilja radionice.

  

Autor teksta Mirsada Topalović